|
 Tranzicija,
istina i radio-trake
Zvaničnik Evropske komisije zadužen za zemlje
Zapadnog Balkana Pjer Mirel tvrdi da priključenje
zemalja regiona EU zavisi od procesuiranja ratnih
zločina, vraćanja poverenja u pravosuđe i uspostavljanja
tranzicione pravde na nacionalnim nivoima. Dakle, od
utvrđivanja istine, reparacije žrtvama, reforme
pravosuđa i – samih suđenja.
I to je taj put tranzicione pravde, jasno definisan,
zamagljen devetogodišnjim, regionalnim, hodom po mukama.
Gospodin Mirel s pravom provocira težnju velikog
postotka građana „Zapadnog Balkana“ koji želi da živi
kao sav normalan svet.
Realizacija visoko postavljenog državnog cilja da „Mladić
ode u Hag, a Srbija u Evropu“ neće pomeriti ništa u
našim glavama dok ne odgovorimo, kao ljudi, na još jedno
u nizu ključnih pitanja: ko je ubio Narcisu Selihović?
Šestomesečnu bebu pronađenu među telima 33 civila,
likvidiranih u (dalekom?) Bratuncu 1992. godine. Ko je
to uradio, u ime kog naroda, po čijem naređenju? Možda
to nema nikakve veze sa Srbijom, ali je ubijena beba
opomena svima, da istraže, da procesuiraju, da kazne. Da
kažu istinu, i ništa više. Bilo je beba na spiskovima
žrtava čija su se imena čula u sudnici „Specijalnog suda“,
i pre toga, u Palati pravde. Koliko je beba u masovnim
grobnicama, ko zna od čije ruke stradalih?
Negde polovinom avgusta, Jozef Šojngraber, jedan od
poslednjih Hitlerovih oficira, osuđen je u Minhenu na
doživotnu robiju. Šojngraber je u svojoj završnoj reči
rekao nešto što se može nazvati opštim mestom svih (naših)
ratnih zločina: „Služio sam otadžbini, a evo, završio
sam na optuženičkoj klupi“. Državni tužilac tvrdio je da
je Jozef Šojngraber učestvovao u brutalnoj likvidaciji
14 italijanskih civila.
Utvrđeno je, još ne sudski, da su mnogi izveštaji,
komentari i vesti devedestih, nastali iz potrebe „LAGANJA
ZA DOMOVINU“. Od ubijanja i laganja za državu, u ime
naroda, do kazne - u ime naroda, težak je, mučan i bolan
put.
I za državu i za nas.
Jasna Šarčević - Janković
|
